Bichon-FriseBichon Frise – Bichon r poil frise

Bichon Frise je Mediteranskog porekla. Potiče od Barbet-a ili Water Španijela, od kojih je i dobio ime Barbichon, koje je kasnije skraćeno u Bichon. Grupa bichona je evoluirala u 4 rase: Bolonjezer, Havanezer, Maltezer i Bichon Tenerife. Od Bichona Tenerife nastao je današnji Bichon Frise. Oni su živahni i razigrani psi koji su se sa Mediterana raširili na Kanarska ostrva – Tenerife. Dalje su ih preneli Španski moreplovci na svojim brodovima.

Oko 1300. Italija je postala centar razmene i trgovine, sa dolaskom renesanse počeo je i period istraživanja. Italijanski mornari su preneli ove pse u Evropu. U Italiji je Bichon Frise privukao pažnju aristokratije i nove srednje klase. Često su ga šišali u lavljem stilu, koji je tada bio popularan. Kasnih 1400., ovi psi su se raširili na sever, u Francusku. Italijanski umetnici i studenti išli su na sever u potrazi za poslom, noseći sa sobom i svoje ljubimce.

Omiljena legenda o ovom Bishonu kaže da je kralj Henry toliko voleo svog psa da ga je nosio svuda sa sobom u korpici koju je nisio oko vrata. I po onoj staroj, šta kralj čini, ostali slede, paženi, namirisani kučici širili su se sve više. Drugi talas popularnosti u Francuskoj ovi psi su imali za vreme godina vladavine Napoleona III (1808-1873). Ovi psi se jako često mogu videti na umetničkim delima iz tog doba koji su najbolja potvrda njihove rasprostranjenosti u raznim zemljama.

Krajem 19. veka, ovaj pas aristokratije postaje manje popularan. Kasnih 1800-tih postaje ulični pas koji se često susretao u cirkusu ili zabavljao ulične prolaznike. Bio je prepušten sam sebi, a ipak uspeo da preživi. Njegov šarm, inteligencija i čvrstina omogućili su mu to.

Nakon prvog svetskog rata počinje njihov kontrolisan uzgoj i uspostavljaju se linije uzgoja. 1933. napisan je i prvi oficijelni standard ove rase. Pošto je rasa u to vreme bila poznata pod dva imena, tadašnji predsednik kinološke federacije predložio je za ovu liniju novo ime bazirano na karakteristikama ovog psa – Bichon a polio Frise (Bichon sa kovrdžavim krznom) koje je i prihvaćeno. Engleska verzija ovog imana – Bichon Frise znači u prevodu kovrdžavi pas za krilo.

BICHON FRISE (Bichon r poil frise) Poreklo: Francuska i Belgija Datum publikacije važećeg standarda: 10.01.1972.

Upotreba: Pratilac

FCI Klasifikacija: Grupa 9.1 Bez radnog ispita.

Generalna pojava: Živahni i razigrani mali psi, sa živahnim korakom, srednjom dužinom njuške, dugom kovrdžavom veoma mekanom dlakom, veoma sličnom dlaci Mongolske koze. Glavu nosi ponosno i visoko, oči su tamne, živahne i izražajne.

GLAVA, Nos, Usne, Zubi, Njuška, Oči, Lobanja, Uši

GLAVA: Lobanja je duža od njuške, glava je u harmoniji sa telom.

Nos: Nos je zaokrugljen, crn, fino odlkan i sjajan.

Usne: Usne su fine, prilično mršave, manje svakako nego kod Shiperke, padajući dovoljno samo da prekriju donju usnu, no nikada teške i viseće; One su normalno crne sve do uglova usana; donja usna ne sme biti teška niti vidljiva, niti mekana, i ne sme dozvoliti da se membrane sluzokože vide kada su usta zatvorena.

Zubi: Normalan zagriz, tj. gornja vilica pada lepo na donju i samo malo je ispred nje.

Njuska: Njuška ne sme biti debela niti teška, niti “prignječena”; obrazi su ravni i ne previše mišićavi. Stop nije jako naglašen, brazde između površinskih lukova su jedva vidljive.

Oči: Tamne oči, sa što tamnijim očnim kapcima, prilično okruglastog oblika, a ne bademastog; nisu smeštene ukoso; živahne, ne preterano velike, niti se primeti na njima ikakvo belilo. Niti prevelike, niti ispupčene kao kod Briselskog Grifona i Pekinezera; duplja ne sme biti izbočena, niti očne jabučice smeju da izlaze ka spolja, preterano.

Lobanja: Lobanja je prilično ravna na dodir, mada je krzno čini da izgleda okrugla.

Usi: Padajuće, dobro odlakane sa finom kovrdžavom dlakom, nošene ka napred kada je pas u akciji, ali na takav način da prednji kraj dodiruje lobanju i ne stoji suviše daleko ukoso; Dužina hrskavice ne sme, kao kod Pudle, da ide do nosa, već se završava na pola dužine njuške. One nisu šire, niti finije nego kod Pudle.

VRAT: Dužina vrata je prilično velika; vrat je nošen visoko i ponosito. Okrugao i fin u blizini lobanje, šireći se postepeno da bi se blago utopio u ramena. Njegova dužina je otprilike trećina dužine tela (proporcije 11cm : 33cm za psa visine od 27cm); gde je greben uzet za osnovu.

RAMENA: Ramena su nagnuta, ne suviše naglašeno, dajući izgled da su iste dužine kao prednje noge, oko 10cm; nisu suviše široka, a zglobovi ramena nisu iskrenuti ka spolja.

NOGE: Gledano spreda, zaista ravne i vertikalne; finih kostiju; putiste je kratko i ravno gledajući spreda, blago ukošeno gledajući iz profila. Preferiraju se crni nokti, nešto što je teško izvodljivo.

PRSA: Dobro razvijena; grudna kost je naglašena; rebra su zaobljena i ne završavaju naglo; grudi imaju horizontalno prilično veliku dubinu.

BOKOVI: Bokovi su dobro usađeni u utrobu; koža je fina i nije labava, dajući izgled whippeta.

Krsta: Široke i dobro mišižave, u laganom luku. Karlica je široka, stražnjica je lagano zaokrugljena, a rep postavljen nesto niže ispod linije leđa, nego kod Pudle. Stope jake, žilave.

Rep: Normalno je nošen visoko i ljupko zakrivljen u liniji kičme/leđa, nije urolan; ne reže se i ne sme biti u kontaktu sa leđima, ali dlaka repa može padati na leđa.

Pigmentacija: Poželjno je da je pigmentacija ispod belog krzna tamna; genitalije su pigmentirane ili crno, modričasto ili braon.

Boja: Čisto bela.

Krzno: Fino, svilenkasto, veoma elastične kovrdže koje izgledaju kao kod krzna Mongolske koze, dužine 7-10cm.

Češljanje: Pas mora biti prikazan sa dlakom na šapama i njušci blago oblikovanom.

Veličina: Visina u grebenu ne bi trebala preći 30cm. Mala veličina je element uspeha.

Greške: Bilo koje odstupanje od navedenog smatra se greškom, ćija se ozbiljnost uzima proporcionalno izraženosti greške.

Diskvalifikacione mane: Pigmentacija koja se širi na krzno i formira obojene (rđavo crvene) fleke. Ravno krzno, oštro ili prekratko. Loš zagriz. Mužjaci moraju imati oba testisa vidno spuštsena u skrotum.